...
neko je pricao o ljubavi.pomislila si da je ljubav za prosecne i ja sam tvoju misao procitao.
umeo sam da te citam, ti si umela da citas mene.zbog toga su mi prijatno trnule usne i osecao sam kako mi krv tece venama.vrela i crvena.voleo sam taj osecaj.tebe nisam voleo, nisi volela ni ti mene.ljubav je za prosecne.
ali sam te zato osecao. kao nikoga pre.
uglavnom si cutala i ja sam nekako cudno ostao zeljan onoga sto bi mogla reci.nisam slabasan, niti sam ovisnik o drugim ljudima, njihovim recima ili delima...ipak, tvojih sam reci ostao zeljan.
iscekivanje da kazes neku rec me je prijatno bolelo, a tu vrstu bola sam voleo.prosecni bi rekli da sam perverzan.jesam i neka sam.
nisi mi ne mrzela.ti to ne umes.medjutim, nisi bila ni prijemcljiva.prokleto sam dobro znao, da to koliko si mi dozvolila da se priblizim jeste bio vrhunac tvoje naklonosti.to nisam zeleo da upropastim.znam da bi nestala za tren.ne bih patio, ja to ne umem...ali....ali....hm, nedostajala bi mi emocija koju sam, oh, sada zaista perverzno negovao u odnosu na ono sto jesi.
ponekad bih tamo gde sam mislio si, bacio u vodu neku dragocenost i zamisljao ti oci.u njima video osmeh.nisu to bile dragocenosti koje se kupuju u radnjama i daruju u odredjenim prilikama, ne.bili su to dragoceni delovi mog bica koje sam drugima, bezmalo pre "milion" godina ukinuo.na taj nacin sam sa tobom vodio ljubav.
hodao sam po tankoj zici, na prstima.bio sam obazriv.ne secam se da sam ikada u obazrivosti tako uzivao.
sebe sam savrseno uredio.umeo da okrenem situacije u svoju korist.poceo da zivim kako kockar koji uvek dobija...i sve sto sam dobio pocelo je da se prosipa iz dzepova.za tu dosadu u mojim dzepovima vise nije bilo mesta.delio sam sebe, onog povrsnog sebe onima koji su svega zeljni.u pocetku sam ih gledao sa prezirom.sva ta strahovita glad ispraznih persona pocela je da me prlja.prestao sam da ih prezirem.prestao sam da im se dajem.nisam to vise mogao.znam da razumes.
ponekad bih pozeleo nesto da ti pricam.cinio sam to na astralnom nivou.ti si me slusala a ja nikada nisam saznao da li si pritom nesto mislila.
bio sam toliko utemeljen da me pomalo, ali nekako simpaticno, dirala cinjenica da si me pomerala sa mesta.i to mi je prijalo.tako dugo sam stajao nepomican u odnosu na druge ljude.
akcije bih stvarao sam, tek da ne atrofiram.bilo je uzasno previdivih reakcija, medjutim, nije bilo izazova i ja bih se po ko zna koji put ponovo smrtno dosadjivao.
slutio sam da umes da budes otrovna, da si i ti savrseno uredila svoje bice, pribojavao se tvoje nepredvidivosti, ma kako konstantna bila.ti si takodje nepomicna u odnosu na druge ljude.bila si nepomicna i u odnosu na mene.ali si mi dozvoljavala da ti se priblizim.nisi me dozivala, nisi mi dolazila a ja bih ipak u svom maniru, sigurnim korakom ponekad dolazio.priznajem, malo, samo malo, bi mi drhtali misici na nogama.
izazivala si me tim mirovanjem.izazivala da ne uradim nista.sa tim nisam znao sta bih.naucio sam da uradim sve, medjutim, izazov da ne uradim nista je za mene bio nepoznanica.zbog vrtloga emocija pozeleo bih ponekad nesto da razbijem i mozda da te bar jednom snazno zagrlim i tako cvrsto drzim u zagrljaju neko vreme.
nisam znao sta bi se posle desilo, ne znam ni sad.nisam se usudjivao, ne usudjujem se ni sad.
nikada ti nista od ovoga nisam rekao.verovatno i necu, iako znam da ti sve to vec znas.
jesam...nisam...nikada...necu...valjda zato sto zelim da traje.
9 Komentari |
0 Trekbekovi